Ono što se vidi a ne čuje

ONO ŠTO SE VIDI A NE ČUJE: KORIŠĆENJE FOTOGRAFIJE ZA KOMUNIKACIJU A NE ZA KONTROLU

“Ono što se vidi a ne čuje” sadrži radove pet poznatih američkih fotografa koji su uneli fotoaparate u zatvore. Veoma je važno to što izložba sadrži i fotografije koje su snimila sama zatvorena deca, aparatima dobijenim od nastavnika likovnog i socijalnih radnika. Mnoge od tih dečjih fotografija se izlažu prvi put.

Sjedinjene Američke Države obožavaju da šalju ljude u zatvor. U toku jedne godine, 13,5 miliona Amerikanaca prođe kroz više od 5000 kaznionica i zatvora u zemlji. Svakog dana se 2,2 miliona Amerikanaca nalazi iza brave – od toga je 60.500 dece u popavnim domovima ili ustanovama sa posebnim vaspitnim programima. Sjedinjene Države zatvaraju decu preko šest puta češće od bilo koje druge razvijene zemlje. Držanje osobe mlađe od 18 godina iza brave prosečno košta 80.000 dolara za godinu dana, pa Sjedinjene Države na to potroše preko pet milijardi dolara godišnje.

Šta znamo o tim prostorima iza zaključanih vrata? Šta vidimo od pritvora za maloletnike? Kratak odgovor je: ne baš mnogo. Međutim, fotografije mogu da nam daju neke informacije – pod uslovom da im pristupimo oprezno i znalački.

Zatvorske vlasti koriste kamere da bi održavale sigurnost i nametale red, a kad se one nađu u rukama fotografa koji dođu u posetu – a naročito u rukama zatvorenika – menja se odnos moći. Sve slike s izložbe “Ono što se vidi a ne čuje” pokreću važna pitanja o tome šta znači kad možemo da dokumentujemo i šta znači kad nam je zabranjeno da dokumentujemo. Pored toga, izlaganje fotografija profesionalaca zajedno sa fotografijama amatera / zatvorenika raspaljuje maštu. Kakva je razlika između situacije kad pravimo sliku i one kad smo tema slike? Šta se dešava kad postavimo decu iza objektiva umesto ispred? Kakve priče deca imaju koje odrasli ne mogu da ispričaju? Može li fotoaparat biti sredstvo umetničkog izražavanja umesto sredstva kontrole?

—Pit Bruk, kustos izložbe

Biografije

Pit Bruk (Pete Brook) živi i radi u Portlandu, OR; nezavisan pisac I čije su glavne teme politika i socijalna pravda u fotografiji. Piše o slikama pravljenim u ili o zatvorima na svom vebsajtu Prison Photography (Zatvorska fotografija). Prison Photography je 2011. godine dobio nagradu LIFE.com Photoblog Award, a časopis British Journal of Photography ga je stavio na listu deset najboljih fotografskih blogova.

AS220 Youth je besplatni umetnički obrazovni program za mlade uzrasta 14 – 21, naročito one o kojima se stara država ili borave u državnim institucijama. AS220 Youth obezbeđuje besplatne časove u ateljeima za bukvalno sve medije, uključujući fotografiju. Ljudi koji rade s njima, među kojima su koordinator i instruktor za fotografiju Skot Lapem (Scott Lapham) i Migel Rosario (Miguel Rosario), pomažu polaznicima da naprave portfelj uz pomoć savetnika.

Stiv Dejvis (Steve Davis) je organizovao fotografske radionice i snimao svoje fotografije u četiri ustanove u državi Vašington (Maple Lane, Green Hill, Remann Hall i Oakridge) između 1997. i 2005. godine.

Stiv Lis (Steve Liss) je snimao fotografije u Teksasu od 2001. do 2004. godine. Njegova knjiga ‘No Place For Children: Voices from Juvenile Detention’ (Nije mesto za decu: glasovi iz maloletničkog pritvora)(University of Texas Press, 2005) dobila je nagradu za novinarstvo Robert F. Kennedy Journalism Award 2006. godine.

Ara Ošagan (Ara Oshagan) je snimao fotografije u Okružnom maloletničkom pritvoru u Los Anđelesu i kalifornijskim državnim zatvorima. Njegova knjiga sa tim radovima ‘A Poor Imitation of Death‘ (Jadna imitacija smrti) izlazi iz štampe iduće godine (Umbrage Books, 2014). Ošagan je dvaput dobio finansijsku potporu Kalifornijskog saveta za humanitarne nauke za svoj dokumentaristički rad o iseljenicima u Los Anđelesu.

Džozef Rodrigez (Joseph Rodriguez) je dokumentarni fotograf iz Bruklina, Njujork. Snimao je fotografije u Okružnim zatvorima u San Francisku od 2001. do 2004. godine. Ti radovi su skupljeni u knjigu ‘Juvenile‘ (Maloletnik), (PowerHouse Books, 2004). Rodrigez je bio dobitnik stipendije za bavljenje novinarstvom – Alicia Patterson Journalism Fellowship – za 1993. godinu, tokom koje je snimao gangsterske familije u istočnom Los Anđelesu.

Ričard Ros (Richard Ross) je fotograf i profesor umetnosti na Kalifornijskom univerzitetu, Santa Barbara. Juvenile-In-Justice (Maloletnici u pravosudnom sistemu) (projekat započet 2006. – još traje) “usmerava objektiv ka položaju i tretmanu američkih maloletnika koje su sudovi smestili u ustanove u kojima se njima bave, lišavaju ih slobode, kažnjavaju, u kojima im pomažu i, povremeno, naškode,” kaže Ros.