Opsesija

Fotografije potiskuju našu kritičku svest da bismo zaboravili stupidnu apsurdnost funkcionisanja i, tek zahvaljujući ovom potiskivanju, funkcionisanje uopšte postaje moguće. Tako fotografije ocrtavaju magični krug koji nas okružuje u obliku fotografskog univerzuma. Ovaj krug treba razbiti.

— Vilem Fluser, “Za filozofiju fotografije”

U ovom brzom i često ludom vremenu sve je teže odrediti čime smo zaista opsednuti kao pojedinci, a šta je ono što je, na širem društvenom planu, nametnuto kao opsesija.
Mnogi od nas koriste fotoaparat kao sredstvo koje će nam, u nekom kasnijem periodu, pomoći da razlučimo upravo takve dileme.
Često nismo potpuno svesni koliko nam takav dokument znači da dođemo do odgovora i razumevanja odnosa, kako prema ljudima tako i prema stvarima.
Manje je bitno da li beležimo drage osobe, predele, prostore u kojima živimo ili pak naizgled triviijalne i banalne detalje – gledajući ove radove mi pre ili kasnije dolazimo do tačke u kojoj bolje shvatamo naš odnos prema svetu.

Sa druge strane je opsesivno bavljenje fotografijom kao takvom, gde nam sam proces pravljenja slike i raznih „lutanja” tokom njega koristi kao svojevrsna terapija kojoj često nesvesno pribegavamo tražeći odgovore, ali i otvarajući pitanja koja možda nismo skloni da postavimo na neki drugi način. U tom slučaju nije najbitnije šta smo zabeležili, a kada je reč o analognoj fotografiji,  onda je uvek prisutan i momenat u kome mnogi od tih kadrova za nas dugo ostaju „neotkriveni” mada su u našim glavama oni već obavili posao: mi smo prošli kroz njih i na taj način završili jednu fazu fotografskog procesa.

Način na koji fotografija može da pomogne u razotkrivanju opsesija verovatno se nalazi negde na dugačkom putu između dokumentovanja, mapiranja i seciranja.
Fleksibilnost medijuma je upravo u tome što nam dozvoljava da sami odredimo koja od ovih faza je najznačajnija za nas u introspektivnom smislu.

Grupna izložba Opsesija je pokušaj da se, kroz pet različitih pristupa, odgovori na pitanje šta nas kontinuirano intrigira pre svega kao ljude, a tek onda kao fotografe.
Opsednutost samom fotografijom nije dovoljna da bi se napravio zanimljiv i inspirativan rad. Ono što svaku od ovih serija čini specifičnom jeste upravo duboko interesovanje autora za nekim drugim, ne toliko očiglednim temama.

Autor teksta, kustos izložbe: Nemanja Knežević

Izjave autora o projektima

Aleksandra Perović Mihajlović“Nedelja”
“Ovo su fotografije svakodnevnog života. Moja kopija sveta.
Serija fotografija koja se ne bavi ni jednom naročitom temom ili subjektom zanimljivim za posmatrača. Nema priče, samo je u pitanju momenat doživljen iz drugog ugla.
Crveni kamion ispred plavog zida, kanalizaciona cev ukrašena rastinjem koje asocira na žensku frizuru, čovek na plaži koji liči na kamen kada bi kamen bio čovek, usamljena žena u visokom soliteru.
Sve su to banalne situacije, koje se transformišu fotografisanjem i time menjaju način na koji ih percipiramo. Svaka fotografija je za sebe i gubi se smisao u traženju objašnjenja, koje bi na kraju i umanjilo njenu vrednost.”

Bogdan Radenković – “F42″
“Serija fotografija F42* je segment mog fotografskog dnevnika koji je nastajao paralelno sa pripremom ispita iz psihijatrije i zasniva se na mojoj besomučnoj i opsesivnoj opservaciji okoline, ali i ličnih pokretačkih motiva. F42 je fuzija bespomoćnosti i urođene potrebe pojedinca za osećajem kontrole nad vlastitim delanjem. Svako ugrožavanje slobodne volje vodi u začarani krug nametljivih misli, nelagodnosti i strahova koje je nemoguće ignorisati, uz besciljne seksualne, religijske i nasilne kompulzije sa idejom da se ovakvi sardžaji uguše ili se bar kratkotrajno suprimiraju. Dok se na F42 posmatra kao na čist psihijatrijski entitet, izmiče činjenica o opštem prisustvu ovakve pojave u svakodnevici, o njenoj nejasnoj ulozi u ljudskom funkcionisanju i maglovitoj granici sa pravom patologijom koju je gotovo nemoguće postaviti. Iako mi sa ove distance prikazane fotografije izgledaju kao svojevrsna studija reakcija i izazov za posmatrača, one su nastale usput, kao plod moje opsesije za analizom i dokumentovanjem postojanja kao i pojava koje ga ugrožavaju, te za mene prikazani radovi nose značajnu dozu sentimenta.”
*F42 je dijagnostička šifra za opsesivno-kompulzivne poremećaje po desetoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-10)

Marija Strajnić“Horizont otkucaja srca”
Horizont otkucaja srca je serija fotografija nastala na Islandu, tokom aprila 2012. godine. 48 fotografija je poređano u naizgled beskonačni pejzaž koji podseća na EKG i završava se u ravnoj liniji.”

Milica Balubdžić – “Ćošak ispod buke”
“Vođena temom opsesije izabrala sam motive koji su me asocirali na ovaj termin.
Ponekad doslovce, a ponekad u službi narativa.
Sa jedne strane opsesija kao pritajena, oslikana kroz jedan isti motiv. Ponavljanje.
Zatim traženje i otkrivanje iste. Sa druge strane jasno definisana, kao tekstura.
Nekad ju je lako spoznati i usmeriti, a nekad ideja i proces nalaženja i kroćenja iste postaje opsesija za sebe. Bez preterane preciznosti, konstruisala sam nekoliko kadrova kroz koje se prožima ovaj narativ.”

Nemanja Knežević“M”
M je serija fotografija nastala 2012. godine u Španiji, a ujedno i moj pokušaj da iste iskoristim kao sredstvo u cilju savladavanja sopstvenih slabosti. Posmatranjem i analizom ovih fotografija pokušavam da sebi dam odgovore na određena unutrašnja pitanja koja me opsedaju.
U tom procesu izabrao sam da ne bežim od fotografija koje su nastale u posebnom trenutku jednog emotivnog odnosa, a ostaju dokument koji to sećanje oživljava, ali i stvara prostor u kome obitava moj odnos sa tim sećanjem.
Na kraju krajeva – ni brojna pitanja nastala tokom pripreme ove serije radova, kao ni odgovori na njih – mi nisu toliko značajni koliko sam proces biranja, slaganja i, najviše od svega, posmatranja ovih fotografija.”