Porodična fotografija

Pozivamo vas na gledanje slajdova – “Porodično okupljanje” u sredu, 12. juna u 19:30!

Nekada su se porodične fotografije stavljale u velike i lepo organizovane porodične albume koji bi mogli da se pokazuju uz kafu rodjacima, kumovima i komsijama, a na poleđinama istih bili bi ispisani datumi, imena mesta i aktera. Takođe, oni koji su posedovali slajd-projektor priređivali su zajedničko gledanje fotografskih snimaka sa dijapozitiv filmova, koji su neretko bili upravo snimci porodičnog života, kako onog svakodnevnog, tako i oni koji bi trebalo da očuvaju uspomene na putovanja, letovanja, zimovanja, posete zavičaju, rođacima, proslave i značajne događaje. To je bio i idealan način da jedan član porodice, koji je poslom ili nekim drugim razlogom putovao negde sam, ostalima prenese svoje doživljaje i utiske. Uz slajdove su išli komentari, oni su služili kao okvir za pričanje priča i aneagdota.

Mnogi ljudi koji su ovo praktikovali sačuvali su svoje pozitive, ili su ih sačuvala njihova deca, iako se većina odavno rešila glomaznih i za upotrebu komplikovanih projektora. U sredu, 12. juna, u galeriji Artget, u okviru izložbe “Porodična fotografija”, organizovaćemo jedno predveče gledanja slajdova prikupljenih iz naših ličnih i arhiva naših prijatelja. Pozivamo sve zainteresovane da nam se pridruže, a one koji imaju svoje (ili tuđe) pozitive i žele da ih se podsete i da ih podele sa drugima da slobodno ponesu do dvadeset odabranih. Za one koji su ovakvim događajima već prisustvovali ovo će biti lepo prisećanje, a one koji nisu pozivamo da iskuse jadan od najlepših načina uživanja u fotografskom mediju.

Iz teksta kataloga izložbe

U duhu vremena koje preispituje odnose javnog i privatnog, položaj i značaj porodične fotografije se takođe izmenio. Od zbirke fotografija upakovanih u albume koji se pokazuju gostima, do živog objavljivanja fotografija na društvenim mrežama, porodica i kompletan život porodice je postao predmet opšteg interesovanja. Ono što, međutim, umetničku produkciju u ovoj oblasti čini naročito zanimljivom, jeste specifičan odnos autora prema samom radu, bilo da se radi o arhivskim fotografijama, nasleđenim od strane porodice, ili o sopstvenom delu.

Grupna izložba “Porodična fotografija”, svojim opštim nazivom teži da ukaže na različitost ne samo pristupa temi porodice, već i u širem smislu konstruisanja i čitanja pojma sećanja. Upravo je medij fotografije zahvalan za ovaj vid eksperimenta, jer u isto vreme predstavlja svesnu konstrukciju realnosti, kao i artefakt koji inicira novu rekonstrukciju prošlosti. Fotografija biva prepoznata kao dokaz, kopija stvarnosti koju dożivljavamo kao sećanje ili njegovu zamenu. Ipak, i sama tema sećanja danas biva sve više problematizovana, ne samo u kontekstu umetnosti ili odnosa pojedinac-društvo, već i na nivou novijih naučnih istraživanja memorije i sećanja koja afirmišu shvatanje da je svako sećanje – rekonstrukcija sećanja koju u momentu prisećanja stvaramo.

Iako su filozofske osnove ovakvog razmišljanja davno uspostavljene, sećanju se u društvu daje aura istinitosti, u krajnjoj liniji, može služiti kao dokaz na sudu. Ono što je jasno je da se princip nedodirljivosti sećanja polako menja, od naučnih krugova prema društvenim praksama – brojne presude zasnovane samo na svedočenjima su već oborene, pre svega u SAD, nakon radova E. Loftus koja je dokazala fenomen lažnog sećanja – pojave da pojedinci mogu da imaju iskreno sećanje na događaje koje nisu iskusili. U kontekstu fotografisanja porodice, koji je sam po sebi jako ličan, ovaj proces stvaranja i čitanja uspomena naročito dolazi do izražaja kod samog umetnika, uzimajući u obzir njegovu emocionalnu povezanost sa temom. Fotografija posreduje lično sećanje, služi kao katalizator uspomena, ali istovremeno omogućava deljenje uspomena, pa čak i samog sećanja sa okolinom, što u posmatraču može da izazove istovremeno približavanje autoru i temi, ali i odbojnost, zato što je uvučen tako direktno u lični svet kojem oseća da zapravo ne pripada.

Autori teksta, kustosi izložbe: Darko Stanimirović i Luka Knežević-Strika

Izjave autora o projektima

Davor Konjikušić  “Genogram”
“U seriji “Genogram” bavim se propitivanjem naslijeđenih sjećanja i događaja, koji su mi bili zadani, a koji su obilježilI moj i život mojih roditelja.

Prije nekoliko godina kroz sistemsku psihoterapiju, osvijestio sam dvije neuralgične točke koje su me veoma obilježile. Prva je smrt moje sestre Aleksandre koja je preminula u svojoj šestoj godini života, dvije godine prije mog rođenja. Druga je odlazak iz Zenice s mojih dvanaest godina, na samom početku izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Kao veoma bolna priča za moje roditelje, posebno majku, smrt moje sestre je sve vrijeme bila svojevrsni tabu u obitelji. Njene fotografije i priče o njoj duboko su potisnute, iako je sve vrijeme mog odrastanja Aleksandra bila prisutna, prvenstveno kroz određeni strah mojih roditelja. Priča o izbjeglištvu i ratu je priča o gubitku identiteta, iskorjenjivanju i ponovnom početku. Moja osobna uloga u ovim događajima je mala, jer jedna se dogodila prije mene, a za vrijeme druge sam bio dijete. I jedna i druga su mi bile zadane i moja uloga u njima je pasivna.

Ovaj rad je mjesto susreta i pokušaj traženja odgovora koji bi mi na kraju dali neko osobno razrješenje. Ovo je suočavanje s nekim do sada meni neidentificiranim mjestom tuge. Međutim ponekad jasnih odgovora nema. „Puzle” su razbacane po zidu, osjećam olakšanje u ispovijedanju i osobni progres predstavlja činjenicu suočavanja, i kroz fotografiju, i kroz skrivene obiteljske fotografije i kroz pisanje teksta. Sam rad postaje samopomoć i prostor moje osobne katarze, bez obzira da li sam pronašao odgovore ili ne. „Genogram” kao serija obiteljskih fotografija, pejzaža, odnosno mjesta koja gledam pasivno sa strane i s vremenskom distancom od skoro 20 godina nije fotografska serija. Za mene je to proces, defragmentiranje prošlosti, procesuiranje i na kraju suočavanje kroz samu činjenicu da posve intimnu priču izlaganjem činim javnom.

Iznošenjem na vidjelo iznosim traume i nasljeđe i objektivizacijom dolazim do vanjskog pogleda.”

Svetlana Mijić, Jelena Mijić, Anđelija Mijić i Luka Knežević-Strika – “Anja”
“Anja je rođena 25. maja 2002. godine, na Titov rođendan ali nije dobila ime po Titu, Josipa, već po svojoj prababi, Anđelija.

Ona je treće dete u porodici, ima dve od sebe dosta starije sestre, koje više ne žive sa njom, obe su se odselile da studiraju, a ona je ostala u Bukovcu sa mamom, tatom, babom i dedom i kaze da se ona nikada neće odseliti nigde zato što joj se sviđa da živi u Bukovcu. Mada je pre samo par godina izjavila da će da se preseli u Beograd, a na pitanje kako će to da saopšti roditeljima, rekla je da će im prosto reći da ide da upiše neku školu. Upravo završava četvrti razred osnovne i neće biti skroz odlična zato što nikada nije volela da uči.

Oduvek je volela da crta i da pravi razne stvari od papira i plastike. Kad je bila mala obožavala je da radi u paint-u, a sad više voli papir. Sestra Svetlana joj pravi divne sveske za crtanje u svojoj školi. Kad je bila mala volela je da se pentra po drveću i jedno leto je napravila veoma zabrinjavajuće žuljeve svuda po šakama, a sad kad je velika više voli da na youtube-u traži DIY tutorijale. Obožava životinje i kad je bila mala mislila je da je ona kraljica životinja zato što je sve životinje vole, a ona najviše voli pse i svaki pas joj je predivan i želi da se igra sa njim i da ga mazi. Za kućne ljubimce ima dve ovce, Božanu i Žderu, a još uvek se nada da će joj se pas Srda vratiti. Najbolja joj je drugarica Nađa, sa kojom ne ide u isti razred, ali su ipak najbolje. Ranije su se igrale i tukle, a sad više vode razgovore o ozbiljnim temama. Od para koje je zaradila kad je prodala crtež kupila je sebi i Nađi po sladoled i još jedan sebi.

Kad je bila mala plakala je zato što ne može da razume svemir, sebe je nazivala Plamenom Života i rekla je da će biti ništarija kad poraste, što svi znamo da nije tačno jer već sada pravi odlične palačinke.”

Slobodan Stošić – “Recipročna greška”
“Fotografije okrenutih porodičnih fotografija.”

Darko Stanimirović  – ”Don”
“Poslednjih nekoliko godina, adresa Vojnomedicinske akademije u Beogradu postala je redovna za moju majku i mene. Ona u bolničkom mantilu, ja oko nje sa fotoaparatom. Nju je to zabavljalo, mada svoje lične razloge ni danas nisam do kraja rastumačio. Nekoliko dana pre kraja njene poslednje posete, kada je postalo jasno da vremena više nema, fotografisao sam gotovo hipnotisan. Iz ove perspektive, to je bio beg u prostor u kome posedujem makar neki nivo kontrole nad okruženjem.

Ovaj izbor radova u dva paralelna niza predstavlja njenu borbu za život i moje izlaženje na kraj sa celom situacijom, a u širem smislu i ulogu fotoaparata, možda i više nego same fotografije, u celom procesu.”

Isidora Nikolić – “Porodica na izložbi”
“Serija fotografija nastala je u periodu od 1975. do 1985. godine. Na većini fotografija, sa zadnje strane otisnut je pečat – Snimio: Dragiša M. Radulović. Ne znam da li je to taj čovek, ali sećam se kao dete da je na otvaranjima uvek prisutan bio fotograf obučen u crno, vitke figure, najčešće u crnom kišnom mantilu, sa zulufima i možda naočarima i da nas je pratio po prostoru. Njegovu figuru, najčešće ga pamtim iz paviljona Cvijeta Zuzorić, svakako biste primetili. Čovek sa kamerom. Mnogo godina kasnije, tokom devedesetih, jednog dana došao je u naš stan sa svojim crno belim 18×24 cm fotografijama i nudio na prodaju. Meni je bilo nelagodno, ali tata nije odbio ponudu. Sada ne znam tačno koje su te fotografije, ali mi je mnogo drago da ih imamo. Prirodno, čovek poželi da ih je više.

Početak ovog rada leži u specifičnom odnosu koji moj otac gaji prema našim zajedničkim fotografijama i mogućnostima da se reprodukuju kroz još jedno sagledavanje – kadriranje ili uvećavanje. U svom specifičnom maniru, i sa poznatim alatima – tanji beli papir, deblji fotokartoni tamno sive ili crne boje, makaze sa narandžastim drškama, selotejp na starom metalnom postolju sad već istupljenog dela za sečenje, olfa metalni skalper, dobro zašiljena drvena olovka – on ispituje ove fotografije koje su najčešće scene više našeg javnog a ne privatnog života i od njih stvara nove portrete. S obzirom na njihovu grupni karakter on najpre odbacuje suvišnu, sužava na užu porodicu, a onda se poigrava sa veličinama. Novonastali kadrovi, uvek su praćeni numeričkim vrednostima, najčešće 14,5=23=144% ili dimenzije u centrimetrima. Pre deset godina dobila sam od njega jednu napravljenju fasciklu sa odabirom fotografija iz svog detinjstva. Sve su bile fotokopirane, prekadrirane, neke linearno sa obeleženim redosledom. Fotografije su imale sebi svojstvenu teksturu crno bele fotokopije, zrna na uvećanjima, jak odnos crnog i belog i neku magiju na našim uokvirenim licima.

U ovom novonastalom kolažu originala i fotokopiranih izabranih kadrova, ušla sam u njegov proces – igru starog a novog otkrivanja. Koristeći iste tehnike, sečenja, lepljenja želela sam da probam da nađem među fotografijama one specifičnosti kojih se ne odričemo i koje nasleđujemo.”